Kada je vlast u Sarajevu imenovala novog direktora Memorijalnog centra Potočari prvo sam pomislila kako je neprimereno da osoba koja se po medijima povlačila zbog porodičnog nasilja brine o sećanju na žrtve. No gospodin Suljagić je i van granica BIH celebrity ’’preživela žrtva genocida u Srebrenici’’ te se nekome u Sarajevu učinio kao idealan kandidat.
Odmah po stupanju na funkciju najavio je prelazak u ’’novi stadij sjećanja’’ te je pod njegovom palicom Memorijalni centar uputio javni poziv preživelima iz Srebrenice da doniraju lične predmete ili predmete najmilijih.
On sam je vrlo velikodušno poklonio očevu ličnu kartu za novi muzej sećanja, objavivši to preko Tvitera. Ali tu se našao jedan ’’srbočetnički negator genocida’’ koji je primetio da je rahmetli Emira babo poginuo kada mu vreme nije, bar za žrtvu ’’genocida u Srebrenici’’.
A Suljagić u tvitu daje sledeće podatke o svom ocu, koje ću naknadno proveriti:
’’ Ponukan koliko onim što je uradio @bosnianbeast27, koliko i reakcijom iz Srbije koja je "u bitkama i pred bitkama": ovo je moj heroj. Suljagić Suljo (1952.-1992.) Samostalni bataljon "Voljavica", poginuo od artiljerijske vatre sa Nijemića (Ljubovija, Srbija). #ArmijaRBiH
Zapitala sam se šta će lična karta pripadnika Armija BIH poginulog u borbi 1992. kao artefakt budućeg muzeja sećanja u Potočarima, kad je Visoki predstavnik za BIH Volfgang Petrič isti osnovao sa namerom da bude mezarje i spomen obeležje za žrtve masakra iz jula 1995. godine?
Na sajtu Potočara pokušavam da kliknem na ’’Liste žrtava genocida’’, ali me sajt umesto na spisak stradalih prebacije na gradska groblja u Srebrenici. Setim se da je isti problem postojao i pre dve godine, ali sam tada mislila da im je neko hakovao sajt.
Sada shvatam da su liste sa imenima zakopanih u Potočarima trajno sklonjene sa sajta.
Guglam ime ’’Suljo Demir Suljagić’’, izbacuje mi tekst ’’Glasa Srpske’’ iz 2011. ’’Naserovi zločinci pokopani u Potočarima kao žrtve’’
U tekstu autorka navodi primere Ragiba (Muje) Alića rođenog 1962. u selu Maćeši gde je i poginuo 1993. godine, te Sulju (Demira) Suljagića koji je poginuo 24. decembra 1992. u Voljavici kod Bratunca. Obojica ukopani u Potočarima u dženazi 2005. godine.
📷
Pored njih dvojice daje podatke za Redžu Turkovića iz Vrsinja poginulog u napadu na Kravicu, na Božić 7. januara 1993.godine, Jusu Siručića iz Voljavice kod Bratunca poginulog u napadu na Skelane 16. januara 1993. te Elvira Alića iz Brezovice, poginulog u napadu na Lozničku rijeku kod Bratunca, u kom je ubijeno 109 meštana srpske nacionalnosti. Po ovom tekstu i njih trojica su naknadno pokopani u Potočarima, ali za njih nemam godinu dženaze.
Autorka teksta se poziva na knjigu Nasera Orića iz 1995. koju je izdala Narodna univerzitetska knjiga Ljubljana, a u kojoj se nalazi spisak od 1.333 ’’poginula građana u toku rata prema evidenciji komisije za praćenje ratnih stradanja’’.
Spisak se odnosi na vreme april 1992 - septembar 1994 i samo muške osobe su u pitanju, dakle nije reč o civilima već vojnicima. Što biva jasno kad vidimo da je Turković (Ibrahima) Redžo poginuo u Kravici 7. januara 1993. godine, na dan kada su snage predvođene Naserom Orićem na Božić počinile masakr.
Najmlađa žrtva tada, Vladimir Gajić, je imala samo četiri godine, najstarija Marta Božić 84. A Suručić Hamed Juso u Skelanima baš 16. januara 1993. godine, na dan kada su iste snage Nasera Orića upale i pobile 69 meštana srpske nacionalnosti, a ranile 175. Među ubijenima bilo je 34 žene i petoro dece, te 15 osoba starijih od 70 godina. Najmlađa žrtva bio je Anđelko Pavlović star 5 godin.
Na snimku je deo izveštaja patologa Dr Zorana Stankovića koji opisuje povrede na leševima koje je pronašao u Kravici.
Guglam dalje Sulju Demira Suljagića, nalazim ga u kolumni Emira Imamovića iz jula 2011. godine.
Imamović je prisustvovao ekshumaciji Suljinih ostataka 2004. godine, i on pominje da je sahranjeno sledeće godine u Potočarima.
’’Tog jula je pronađeno i iskopano tijelo – ja, tijelo: kosti na kojima je ostao kaput i vojne čizme – zavedeno na popisu ekshumiranih kao BR-VOLJ-02/1.’’
Ali Imamović ne pominje da je Suljo Suljagić poginuo 1992. godine, pominje Srebrenicu i ekshumaciju stvarajući iluziju da iskopavaju žrtvu masakra iz 1995. godine. Jedino su vojničke čizme indikativne.
Postavlja se pitanje kako su vojnici Nasera Orića poginuli u napadima na srpska sela u periodu 1992-1994 ukopani u Memorijalnom centru Potočari? I koliko ih ima od ''ukupnog broja koji nije konačan''?
Ovde nije reč o civilima već o muslimanskim vojnicima koji su samo u periodu od maja do decembra 1992. godine u srebreničkoj opštini ubili 400 Srba a u bratunačkoj 560, a da je među ubijenim bio veliki broj žena i dece. Uništena su 43 sela i zaseoka, groblja, crkve. Neprimereno je da muslimanski vojnici koji su poginuli u tim akcijama leže u Potočarima, zato pitam ko će Emira Suljagića, sada direktora Memorijalnog centra Potočari, pozvati na odgovornost što je svesno počinio prevaru ukopavši oca poginulog 1992. u Potočare.
Pogotovo je problematičan njegov odnos prema ovoj situaciji, jer on tvrdi da se ’’genocid nije dogodio u pet dana’’, što otvara pitanje da li to Emir Suljagić po svom nahođenju menja namenu Potočara pretvarajući ih iz srebreničkog memorijalnog centra u ’’svebosanski’’?
Suljo Demir Suljagić pored groba u Potočarima u koji je na prevaru ukopan sada postaje i deo ’’muzeja sećanja genocida u Srebrenici’’, iako sa tim nema veze. Sve u aranžmanu osobe bez imalo bez imalo morala kakva je Emir Suljagić.
S obzirom da je ova institucija osnovana odlukom Visokog predstavnika za BIH, bio bi red da on interveniše kako bi Emir Suljagić bio smenjen sa mesta direktora Memorijalnog centra Potočari. Takođe je neophodno osnovati komisiju koja bi iz Potočara izmestila ostatke muslimanskih vojnika poginulih pre jula 1995. u Srebrenici.
Ako se ovo ne desi Memorijalni centar Potočari neće imati perspektivu opstanka na tlu Republike Srpske, jer direktno baštini sećanje na zločince koji su ubijali. A neke od njih možete videti na snimku iz Srebrenice proleća 1994. godine, dok planiraju klanje i uništenje svega što je srpsko.